U prtljažniku, memoari jednog telefona

Kad je došao sebi i shvatio gde se nalazi, već je bilo prekasno za bilo šta. U prtljažniku u koji su ga zajedno sa mnom strpali bilo je jako malo mesta i još manje vazduha.

A on je, znate ga, poprilično krupan čovek. Pokušavao je neko vreme da se okrene s boka na leđa ali nije išlo. Ruke su mu bile vezane pa je još jedino mogao laktovima da očajnički lupa po metalnim zidovima. To, naravno, nije davalo značajnije rezultate izuzev što su mu gležnjevi od silnog cimanja oštre žice ubrzo prokrvarili. Neko vreme je stenjao i psovao kroz zube. Valjda iznerviran svom tom bukom i drmusanjem, vozač kao da je davao sve od sebe da vožnju učini što je moguće neudobnijom. Ubrzavao je pa onda naglo kočio, u krivine ulazio kao manijak, preko ležećih policajaca prelazio nimalo ne usporavajući. Osim toga, gledao je da ne promaši nijednu rupu na putu.

Bez ikakvog oslonca ili uporišta, on je doslovno poskakivao po malenom prostoru prtljažnika. Drmusao se i odbijao, udarajući glavom o oštre metalne zidove tako silovito da je psovanje uskoro utihnulo a ubrzo potom sam, po čisto mehaničkom trzanju njegovog tela, razumeo da je ponovo izgubio svest. S druge strane, moram da kažem da meni samom i nije bilo tako loše tu, u prtljažniku. Sve to vreme bio sam relativno udobno smešten duboko u džepu njegove trenerke. Nije bilo šanse da pretrpim značajnija oštećenja, bez obzira na sumanutu vožnju kojoj smo bili izloženi.

Napali su ga, inače, dok se istezao nakon seanse trčanja po Hajd parku. Te svoje večernje treninge on nije propuštao doslovno nikad, čak ni po najgorim vremenskim uslovima. Tako je i danas istrčao iz svoje dedinjske vile u fensi sportskoj opremi ne obazirući se nimalo na fijukanje novembarske košave i oštru ledenu kišu koja je padala ukoso kao da nas sve odreda zbog nečeg kažnjava. Na stazama krivudavo prosečenim kroz park nije bilo nikoga. Za osobu s toliko putera na glavi (koliko se tokom godina nakupilo na temenu mog cenjenog vlasnika) sve to bi trebalo da predstavlja očigledne signale koje nikako ne bi bilo pametno ignorisati. Ali on je ipak odlučio da ih ignoriše, bez obzira na sve. I evo ga sad tu, u malenom prtljažniku jeftinog japanskog vozila, upravo plaća skupu cenu svoje neopreznosti. Što se mene tiče, neobično je to ali njegovi otimači me nisu primetili. Moguće je, naravno, i da jesu ali da ih, što mi se čini samo još neobičnijim, nije bilo nimalo briga za mene. U svakom slučaju, ostavili su me tu gde jesam.

Pretpostavljam da su neki od nas naprosto srećniji od drugih; pripadaju normalnim, pitomim ljudima, običnom svetu koji nikom ne želi niti čini zlo. Ne umem to sebi da objasnim pa se više i ne trudim, ali kad god zamišljam sebe u rukama drugog i drugačijeg vlasnika od ovog koji mi je pripao, neizostavno to bude neka fina, nežna ženska osoba. Ali svejedno – ne bunim se. Šta je tu je; logično je da barem neki od nas moraju da dospeju u ruke i drugačijim ljudskim bićima. Uostalom, moje tehničke specifikacije i cena su takvi da već sami po sebi značajno sužavaju ciljnu grupu. Čitava generacija modela kom pripadam veštim je marketingom mesecima pre izbacivanja na tržište pretvorena u stvar društvenog prestiža. A društveni prestiž nikada ne dolazi s ponudom povoljnom za sve, zar ne? Zato mene i moju sabraću najčešće poseduju oni koji pripadaju političkom, medijskom i poslovnom mejnstrimu. U tom smislu, uopšte nije čudo što me je baš on odabrao za sebe. Voli me, moram to da

priznam. Pazi na mene. Ne rastajemo se nikad. Stvari koje sam tokom vremena provedenog s njim i uz njega video, čuo, fotografisao, snimio, memorisao... sve to nije nešto što bi bilo koga učinilo ponosnim na sopstvenu ulogu na ovom svetu. U tom smislu, ja jesam njegova glavna alatka ali sam ujedno (a da on toga možda nije u potpunosti svestan) i njegov najopasniji neprijatelj.

I dalje ne znate o kome vam govorim? Ne možete ni da naslutite? Da li bi vam možda pomogla informacija da je u pitanju kontraverzni biznismen tajanstvene prošlosti? Da? Ne? Ako i uz sve ovo ne razumete o kome se radi, otkriću vam. Moj vlasnik je Nenad Pavlović Pavijan. Da, da, upravo on. Ozloglašeni Nenad Pavlović Pavijan, lično i personalno. Koji je u međuvremenu ponovo došao svesti pa sad bezuspešno pokušava da me izvuče iz džepa iako su mu ruke, podsećam vas, vezane za leđima oštrom žicom koja mu se pri svakom pokretu bolno useca u gležnjeve. Tada ga od silne nemoći preplavljuje očaj. Nešto se lomi i puca u njemu. Čujem ga kako teško diše pa kako se uzdasi pretvaraju u isprekidane jecaje a jecaji u mumlanje koje se postepeno oblikuje u jedinu reč koja mu je trenutno na umu. "Mama", tuli on poput preplašenog deteta u tišini i tami prtljažnika, tu gde ga, misli, niko ne čuje. Niko osim mene, to jest. "Mama", zavija i grca, "mama mama mama..." Ali nema njegove mame, nema nikoga da mu pomogne u ovakvom trenutku. Ova vožnja, uostalom, samo naizgled traje duže od večnosti ali će se pre ili kasnije i ona završiti, vozilo će stići na odredište i na scenu će stupiti njegova sudbina koja, već po prirodi stvari, neće biti nimalo slatka.

On to razume veoma dobro a znam to, zajedno s njim, i ja. I spreman sam na sve. Nadam se samo da će me Pavijanovi otimači, nakon što završe s njim, ostaviti tu gde jesam, u njegovom džepu. I da će podaci koje u sebi krijem poslužiti da se rasvetli istina o "istinskom patrioti i uglednom biznismenu" kako tabloidi rado i velikodušno titulišu tog mog nesuđenog vlasnika koji je toliko zla za sobom ostavio na ovom svetu.

Automobil već, evo, usporava i skreće na sporedan put. Po krckanju koje dopire ispod točkova, jasno je da se više ne krećemo po asfaltu već po šljunku. Onda vozilo napokon staje i motor se gasi. Pavijanovi jecaji prestaju i disanje mu se smiruje. Tišina koja u prtljažniku vlada je nadmoćna. Traje, međutim, tek trenutak ili dva a onda se začuje otvaranje vrata i na vozačkoj kao i na suvozačkoj strani automobila pa za njim koraci po šljunku nakon čega se poklopac prtljažnika naglo podiže i čitava bujica zaslepljujuće bele svetlosti prodire prema nama. Po ubrzanom dahtanju shvatam da moj vlasnik želi nešto da kaže otmičarima, možda da se odbrani ili da pregovara, da kupi još nešto vremena ili predloži ponudu koja se ne odbija. Ali niko mu ne pruža tu priliku. Četiri ruke njegovih dželata, ko god da su i ma ko da ih je poslao, nemilosrdno ga grabe i izvlače iz automobila. Bez jedne jedine izgovorene reči, ne obzirući se ni najmanje na sve njegove proteste i pretnje, na urlanje, stenjanje, molbe, jadikovanje, otimanje i ritanje, baš kao ni na moje prisustvo u njegovom džepu, odvlače ga potom sa sobom duboko u mračnu šumu.

Ne znam hoće li Nenad Pavlović Pavijan preživeti ovu noć. Mislim da to možda i nije najbitnije od svega. Ja ću, nadam se, nastaviti sa životom ma koliko da mi vek dopusti. Na kraju krajeva, s proizvodne trake neprestano izlaze nove i nove generacije mobilnih telefona. Funkcionalan ili ne, pre ili kasnije biću

poslat u ropotarnicu istorije. Uz malo sreće, odneće me na reciklažu. Time ću biti darovan još jednom šansom, prilikom za naredni život u potpuno novom obličju. Možda u toj inkarnaciji zaista dospem u ruke nekom pitomijem stvorenju? Recimo simpatičnoj devojčici na pragu devojaštva koja će me dobiti od roditelja za rođendan? Ili, na primer, univerzitetskoj profesorki koja će me najčešće koristiti da bi prilikom predavanja studentima projektovala različite edukativne sadržaje? Ili možda baki koja se nalazi na samom kraju dugog života i kojoj ću do mile volje moći da ulepšavam duge dane u miru staračkog doma. Jer to će ipak biti mnogo lepše, zar ne?